Merima se u ratu udala za srbina Dušana: Otac je precrtao zbog te odluke, a onda se desio obrt
Ljubavna priča Merime i Dušana prava je oda ljubavi koja ruši sve prepreke. Njihova priča započinje u najmračnijem periodu savremene istorije Balkana, tokom rata u Bosni i Hercegovini, kada su se često postavljale nepremostive granice između ljudi na osnovu njihove nacionalnosti i veroispovesti.
Merima Buzimkić, mlada muslimanka iz Knina, pronašla je utočište u Batajnici kod svoje tetke nakon što je rat zahvatio njen rodni kraj. Sudbina je htela da se tamo, 22. oktobra 1992. godine, upozna sa Dušanom Pavlovićem, Beograđaninom pravoslavne veroispovesti. Njihov prvi susret desio se na tržnici, gde je Merima pomagala tetki da proda domaće proizvode. Dušan, koji je bio tamo zbog posla, zastao je da kupi sir i ubrzo se zapleo u razgovor s Merimom. Njihova hemija bila je neosporna.
„Odmah sam osetila da je drugačiji. Bio je ljubazan i nije ga zanimalo odakle dolazim niti šta nosim u srcu. Samo ga je zanimalo šta volim i o čemu sanjam“, priseća se Merima.
Njihovo poznanstvo ubrzo se produbilo. Dušan ju je pozvao na svoju krsnu slavu, Aranđelovdan, što je bio trenutak kada su se njihove duše još više povezale. Uprkos izazovima rata i njenoj nesigurnosti zbog neizvesne sudbine porodice koja je ostala u Bosni, Merima je odlučila da se uda za Dušana samo nekoliko meseci kasnije.
Njihova odluka izazvala je buru reakcija. Merimin otac Osman, konzervativan i privržan tradiciji, bio je duboko razočaran. „Za mene je to bio šok. Nisam mogao da shvatim kako se moja kćerka može udati za nekoga ko ne deli našu veru i običaje“, govorio je tada Osman. Neko vreme nije hteo ni da čuje za nju.
Ali ljubav ima način da menja ljude. Kada je Osman konačno upoznao Dušana, video je u njemu osobu koja poštuje Merimu, njenu porodicu i tradiciju. Dušan je naučio osnovne reči arapskog jezika kako bi impresionirao Osmana i pokazao koliko mu je važno da razume njenu kulturu. Vremenom, Osman je prihvatio Dušana kao sina, šaleći se da čak bolje peče bosanske pite od mnogih rođaka.
Merimina porodica, iako raznolika, postala je simbol multikulturalnosti. Jedna njena sestra udala se za Amerikanca i preselila u Njujork, dok je druga ostala u Bosni i udala se za lokalnog imama. Svi zajedno, u retkim prilikama kada se okupe, slave različite praznike: od Bajrama do Božića.
„Naši praznici su postali naš most. Deca su naučila i o Kuranu i o Bibliji. Učimo ih da je ljubav najvažnija i da se ne treba plašiti razlika, već ih razumeti“, kaže Merima.
Danas, nakon više od trideset godina zajedničkog života, Merima i Dušan su simbol nade i pomirenja. Proslavljaju godišnjice uz smeh i suze, prisećajući se svih prepreka koje su prevazišli. Njihov dom u Beogradu ispunjen je ljubavlju, deca su im uspešna i srećna, a unuci već znaju sve o jedinstvenoj priči svojih baka i deka.
„Ako naša ljubav može biti svetionik makar jednoj osobi koja se plaši drugačijeg, onda smo uspeli“, kaže Dušan, stežći Meriminu ruku dok zajedno gledaju zalazak sunca.
Njihova priča podseća na to da su razlike koje nas naizgled razdvajaju zapravo prilika za bogatstvo i razumevanje. Ljubav, kada je prava, ne poznaje granice ni predrasude.
