Zamor je fenomen koji nastaje kao posledica aktivnosti pojedinih organa, organskih sistema ili organizma u celini prilikom savlađivanja različitih vidova opterećenja.

Može se manifestovati kao lokalni zamor ili kao zamor celog organizma. Zamor je pojava koja se još uvek nalazi u domenu fizioloških reakcija organizma, jer u suštini predstavlja signal koji opominje organizam da treba da prekine aktivnost zbog prekomernog opterećenja. Tri su osnovne karakristike zamora:

• zamor je individualna pojava – npr. jednom smo u stanju umora gladni, a drugi put izgubimo apetit
• reverzibilnost unutar 24h -posle odmora osećaj zamora nestaje i sve funkcije se vraćaju u normalu
• izazvan je raznim životnim i radnim okolnostima

TEORIJE NASTANKA ZAMORA

Postoje mnoge teorije koje objašnjavaju nastanak zamora, ali ni jedna od njih nije sa sigurnošću objasnila uzrok nastanka zamora, tako da verovatno ovaj fenomen nastaje kao posledica više faktora. Teorija promenjene hronaksije Skeletni mišići aktiviraju se putem nadra-žaja koji do njih dolaze preko mijeliniziranih nerava preko neuromuskularne ploče. Posle svakog sprovedenog nadražaja sledi vreme kada je membrana nerva depolarizovanaza za vreme kojeg draž bilo koje jačine ne može da se sprovede kroz nerv ni da deluje na mišićno vlakno.

Kod poslova koji zahtevaju brze, učestale pokrete nadražaji se stvaraju sa većom učestalošću i padaju u vreme refrakternosti te se ne mogu sprovesti kroz nerv do mišića. Kao posledica toga rad se menja po brzini i kvalitetu ili prestaje, odnosno nastaje zamor. Teorija ugušenja Za rad svake ćelije potreban je kiseonik, mišićne ćelije ga koriste u toku svog rada za izvođenje kontrakcije. Pri radu organizam može maksimalno da obezbedi do 10 puta više kiseonika.

Kada rad traje duže ili je naporniji nedostaje O2, mišićna ćelija se guši i organizam se zamara. Teorija iscrpljenja Mišićna ćelija za svoj rad, koristi E dobijenu razgradnjom ATP-a na ADP i AMP. U toku rada koji je u skladu sa fiziološkim kapacitetom ta utrošena E se nadoknađuje razgradnjom glukoze iz krvi i glikogena iz jetre.

Kada se ove rezerve glikoze i glikogena iscrpe, organizam se zamara i rad prestaje. Teorija intoksikacije Rad koji traje duže ili je teži nego što aerobni kapacitet osobe može da reguliše, zahteva uključenje anaerobnog kapaciteta u toku koga se metabolizam zaustavlja u Krebsovom ciklusu na nivou pirogrožđene i mlečne kiselčine koje se nagomilavaju u mišićnoj ćeliji. Sa druge strane, pri takvom radu se utroše i energetske rezerve (ATP, kreatininfosfat, glikoza, glikogen), pa se metabolizam neobavlja do kraja.

Kao posledica ovoga dolazi do poremećaja u ćelis-kom metabolizmu i gomilanje kiselih metaboličkih produkata, ćelija se truje, nastaje zamor i rad prestaje. Aktivaciona teorija Odnosi se pre svega na umni rad. Po njoj spoljašnja draž (nalog za rad) deluju na koru velikog mozga (aktivira je), a preko nje na retikularnu formaciju u kojoj se odigravaju procesi ekscitacije i inhibicije koji indukuju jedan drugog. Postoje dva tipa ovog procesa Naizmeničana indukcija – kada ekscitacija jednog centra izaziva inhibiciju drugog i obrnuto i Autoidukcija – kada se naizmenično u jednom istom centru smenjuju ekscitacija i inhibicija Kako je dejstvo kore i retikularne formacije recipročno, a radne situacije doprinose različitim nivoima psihičke tenzije, to se i nivo aktivacije menja (od stanja najveće ekscitacije do pospanosti). Zamor nastaje usled neadekvatne aktivacije, odnosno inhibicije centara koji su pri radu bili duže ekscitirani.

MODERNO SHVATANJE ZAMORA

Po ovom shvatanju zamor je centralnog porekla. Smatra se da se funkcije CNS-a koje su u toku rada angažovane, iz nekog razloga dezintegrišu i njihovi delovi ponovo integrišu na nekom drugom nivou ili po drugom modelu što se manifestuje kao zamor. Lokacija ovih procesa do danas nije utvrđena. FIZIČKI ZAMOR Povećana potreba mišića za O2 i E u toku rada obezbeđuje se povećanjem rada KVS i RES sistema kao i povećanjem iskorišćavanja O2 u mišićima.

Kad je rad dugotrajan, težak ili se obavlja ubrzanim ritmom, nastupa zamor zbog nemogućnosti zadovoljenja povećane potrebe za kiseonokom u mišićnom tkivu. Funkcionalni aerobni deficit (FAI) – Izražava granicu za fizički napor. Izračunava se po formuli: FAI=Vo2max (predviđeni)-Vo2max (izmereni)* 100 gde je: – Vo2 max (predviđeni) – Vo2 max (predviđeni) – Max. aerobni kapacitet predviđen na osnovu starosti, pola, težine i visine radnika – Vo2 max (izmereni ) – Izmereni maksimalni aerobni kapacitet tog istog radnika. VRSTE FIZIČKOG ZAMORA Zamor pri dinamičkom radu Nastaje kada je u radu angažovano više od 1/7 mišićne mase. Tada organizam nije u stanju da obezbedi dovoljno O2 i E, dolazi do poremećaja akcionih potencijala koji se provode skeletnim nervima, insuficijencije mišićnog krvotoka, kiseli metabolički produkti se gomilaju u mišićnim ćelijama što sve dovodi do usporenja i prestanka rada mišića.

Promena brzine i ritma mišićnog rada takođe može da bude uzrok zamora jer se skraćuje vreme dekontrakcije mišića pa on ne stigne da se u potpunosti oporavi. Zamor pri statičkom radu Nastaje kada rad od mišića zahteva da ko-riste veliki procenat svoje maksimalne izometrijske moći. Smatra se da izometriska napetost preko 20-30% maksimalne izaziva potpunu kompresiju lokalnih krvnih sudova. Zbog nemogućnosti aerobnog uključuje se anaerobni metabolizma, pri čemu se stvara i nagomilava mlečna kiselina koja prouzrokuje bol u mišićima što dovodi do usporenja i prestanka rada mišića.

Mišići koji obavljaju određeni fizički rad imaju uvežban motorički model kojim najefikasnije obavljaju određeni rad. Kada zbog zamora prestanu da rade, rad mogu da preuzmu drugi, pomoćni mišići koji nemaju uvežbane motoričke modele pa rad obavljaju sporije i manje efikasno. Klinički znaci fizičkog zamora • Psihomotorna usporenost, • nespretni i suvišni pokreti, • pojava spontanih pauza,
• opadanje radnog učinka i greške u radu,
• povećan traumatizam na radnom mestu,
• iscrpljenost, bezvoljnost i apatičnost,
• promena raspoloženja,
• razdražljivost i svadljivost,
• paspanost i zaboravnost,
• osećaj nelagodnosti ili čak bola,
• povećana frekfencija disanja i pulsa,
• lako povećanje krvnog pritiska,
• povećana kožna temperatura,
• povećana količina izlučenog znoja,
• povećan broj treptaja očnih kapaka Subjektivni znaci zamora su veoma značajni za njegovu procenu, ali imaju dva bitna nedostatka. Subjektivan doživljaj zamora vremenski zaostaje za promenama koje su se u organizmu dogodile. Osobe koje su veoma motivisane da rade često ne osećaju zamor, pa rade i dalje, tako da preskačući doživljaj zamora, odmah dolaze u stanje premora.

PSIHIČKI ZAMOR

Kod umnog rada preoladavaju psihički fenomeni uz neznatno motoričko angažovanje. Za razliku od mišićnog rada kod umnog rada se količina krvi u moždanom tkivu neznatno povećava, tako da se umni rad ne može meriti količinom utrošenog kiseonika, pa se ni zamor kod umnog rada ne može objasniti klasičnim teorijama zamora već je verovatnije da objašnjenje leži u aktivacionoj teoriji. Simptomi umnog zamora isti su kao i zamora drugog porekla, a od objektivnih pokazatelja imamo:
• sporije i konfuznije rasuđivanje,
• opadanje intelektualnih funkcija – i to redom, prvo najfinije, pa postupno grublje,
• promena raspoloženja PREMOR Ukoliko rad koji je doveo do akutnog za-mora traje i dalje, nastaje hronični zamor odnos-no premor. Za razliku od akutnog zamora koji odmorom u potpunosti nestaje u toku 24 sata, kod premora se osoba danima ne oporavlja, a novi radni dan započinje već umorna. Premor dakle predstavlja patološku pojavu i negativan efekat rada. KLINIČKI ZNACI PREMORA
• Radi bez volje i sa velikim naprezanjem,
• stalno je umoran i nemože se odmoriti za 24 h,
• iscrpljen i zamoren ujutro pre početka rada,
• često oboleva usled smanjene otpornosti,
• pojačana razdražljivost,
• opadanje interesovanja za rad,
• gubitak apetita i smanjenje telesne težine,
• neurotsko reagovanje ako premor traje duže,
• tahikardija,
• opadanje krvnog pritiska.

ODMOR

Fiziološka odbrana organizma od zamora jeste prestanak rada odnosno odmor. Tada se organizam oporavlja, osoba se subjektivno bolje oseća, tj. zamor postepeno nestaje. Odmor treba da nastupi odmah nakon nas-tanka zamora i da traje do oporavka svih izmenjenih funkcija. PODELA ODMORA PO NAČINU NASTANKA Spontani odmor Nastaju u toku samog rada, njih osoba ne planira, već biva primorana da na kraće ili duže vreme prestane da radi da bi se odmorila. Prekidu rada prethodi subjektivni doživljaj nekog vida nemoći (radi sporije, nespretnije, greši i sl.) ili smetnje somatskog tipa (bolovi, tremor, malaksalost itd.).

Organizacija režima rada gde su ovakve spontane pauze moguće je veoma dobra. Istraživanja pokazuju da je i efikasnost takvog rada veća nego kada je vreme za odmor strogo planirano jer se nikada ne može planirati vreme pauze koje odgovara svim radnicima. Planirani odmori Odmori mogu i da se programiraju u okviru planiranog režima rada i odmora. Oni se najčešće planiraju za celu radnu grupu. U principu bolji efekti se postižu kraćim a češćim pauzama.

PODELA ODMORA PO SADRŽAJU

Pasivni odmori U toku pasivnog odmora osoba prestaje da radi, a organizam je u stanju mirovanja, najbolje je da osoba tada leži. Vreme potrebno za ovakav odmor zavisi od težine i trajanja rada koji je doveo do zamora i može se izračunati po formuli: Dužina potrebnog odmora = Težina prethodnog rada (u Kcal/min) * 100 (u % trajanja prethodnog rada) Aktivni odmor Aktivni odmor je odmor promenom rada odnosno anti-opterećenjem. On je efikasniji od pasivnog odmora ukoliko je do zamora došlo usled umnog rada, statičkog rada i dinamičkog rada manjih mišićnih grupa. Predstavlja skup sportsko rekreativnih aktivnosti koje su usme-rene na uključivanje ne zamorenih mišića u rad.

Pri aktivnom odmoru rad se ne zaustavlja već ga obavljaju druge mišićne grupe. Suštinu ovakvog odmora je moguće objasniti fiziologijom retikularne formacije. Kada je rad doveo do zamora odgovarajućeg centra, njegovu ekscitaciju smenjuje faza inhibicije (autoinhibicija) što dovodi do zaustavljanja rada i nastanka pasivnog odmora. Međutim ako se pri nastanku zamora, programiranjem nove aktivnosti, ekscitira neki novi centar, ekscitacija tog centra (zbog naizmenične indukcije) izazvaće produbljenu inhibiciju centra prvobitnog motoričkog modela. U toku njenog traja mišićna ćelija se oporavlja više i brže nego pri običnoj autoin-hibiciji, pa je zato efekat ovakvog odmora bolji. Postoji nekoliko modela sportsko rekrea-tivnih odmora koji se koriste na početku i kraju radnog vremena ili u pauzama. To su posebni programi vežbanja koje izvode stručnjaci iz tih oblasti.