Stres se može definisati kao opšta nespecifična reakcija organizma izazvana nepovoljnim i štetnim uticajima iz spoljne i unutrašnje sredine. Stresna reakcija ima zaštitni karakter, usmeren na to da se mobilišu svi resursi organizma u cilju zaštite od nepovoljnih i štetnih uticaja. Prema medicinskom shvatanju stres je bilo koje štetno dejstvo spoljašnjeg ili unutrašnjeg porekla koje narušava prirodnu ravnotežu organizma, tako da se javlja reakcija prilagođavanja praćena različitim fizičkim i psihološkim poremećajima koji mogu dovesti do nastanka bolesti. Opšte je mišljenje da stres nije bolesno stanje već funkcionalno stanje narušene ravnoteže organizma i kratkotrajne psihofiziološke pometnje, koje je moguće razumeti kao reaktivno stanje na granici između zdravlja i bolesti.
VRSTE STRESA PREMA VRSTI STRESOGENIH FAKTORA
Fizički stres Izazvan energetskim promenama u okolini organizma, odnosno mehaničkim i fizičkim dejstvom npr. udari, potresi, nagla promena temperature, buka i dr. Biološki stres Izazvan biološkim i fiziološkim činiocima kao što su: povrede, gubitak tečnosti, toksični i infektivni agensi, gladovanje, poremećaji biološkog ritma itd. Psihološki stres Izazvan iznenadnim i neočekivanim životnim događajima, opasnim situacijama, raznim lišavanjima, konfliktima i dr. Socijalni stres Izazvan činiocima socijalne prirode kao što su nagle: društvene promene, socijalne krize, interpersonalni sukobi, revolucije, pljačke, progoni, ratovi… Psiho-socijalni stres Termin koji se sve više koristi kako bi obuhvatio i psihološku i socijalnu komponentu stresa imajići u vidu da se one najčešće javljaju zajedno.
PREMA ŽIVOTNIM SITUACIJAMA U KOJIMA NASTAJE
Životni stresovi Vezani su za događanja u svakodnevnom životu ili porodici. Profesionalni stresovi Vezuju se za posao koji čovek obavlja. Razvojni stresovi Vezuju se za životne krize i određene periode u čovekovom životu npr.: polazak u školu, pubertet, adolescencija, zaposlenje, stupanje u brak, odlazak u penziju i sl. Akcidentalni stresovi Vezuju se za vanredne situacije ili iznenadne događaje: elementarne nepogode, saobraćajni udesi, havarije, smrt u porodici, gubitak imovine, posla i sl.
PREMA UTICAJU NA ORGANIZAM
Eustres – Ukoliko stresni odgovor ostane u granicama zaštitne uloge (upozorenja). Distres – Ukoliko je stresna reakcija praćena štetnim posledicama po organizama.
PREMA FIZIČKOM I SOCIJALNOM KONTEKSTU U KOME NASTAJE Ekološki stres – Koji se doživljava pri prilagođavanju na novu geografsko-klimatsku sredinu. Urbani stres – Koji se doživljavaju pri prilagođavanju na urbanu sredinu Akulturacioni stres – Koji se doživljavaju pri prilagođavanju na drugu kulturu FIZIOLOGIJA STRESA Za fiziologiju stresa važno je poznavati dve neuro-endokrine osovine i to: HIPOTALAMUS→ADENOHIPOFIZA→KORA NADBUBREGA Hipotalamus kontroliše većinu vegetativnih i endokrinih funkcija u organizmu i mnoge oblike emocionalnog ponašanja.
Hipotalamus luči oslobađajuće i inhibirajuće faktore, koji kontrolišu lučenje hormona adenohipofize. U fazi stresa luči se kortkotropin oslobađajući faktor (CRF), pod čijim dejstvom adenohipofiza luči adrenokortiko-tropin (ACTH), koji izaziva lučenje adrenokorti-kalnih hormona iz kore nadbubrežne žlezde od kojih je najznačajniji kortizol. Stres u roku od ne-koliko minuta dovodi do povećanja lučenja korti-zola i do 20 puta. Kortizol ima brojne funkcije u kontroli metabolizma proteina, masti i ugljenihhidrata Stimuliše glikoneogenezu u jetri – dolazi do porasta rezervi glikogena u jetri Umereno smanjuje korišćenje glikoze u svim ćelijama u organizmu – dolazi do porast glikoze u krvi.
Smanjuje zalihe proteina u skoro svim ćelijama osim u jetri – povećanje konc. proteina u krvi i jetri. Podstiče mobilizaciju masnih kiselina i nji-hov korišćenje za dobijanje energije Ima antiinflamatorno dejstvo i suprimira imunološki sistem Na ovaj način kortizol koji se luči u fazi stre-sa pomaže da metabolički sistem kao izvor ener-gije umesto glikoze koristi masne kiseline. Svrsishodnost ove reakcije još uvek nije do kraja poznata. Lučenje CRF i ACTH nalazi se u direktnoj negativnoj povratnoj sprezi sa nivoom kortizola u plazmi, ali su stresni stimulusi nadmoćniji i uvek mogu da nadvladaju povratno dejstvo kortizola.
HIPOTALAMUS→SIMPATIKUS→SRŽ NADBUBREGA
Autonomni nervni sistem (ANS) kontroliše pre svega viscelarne funkcije organizma. Senzorni signali ulaze u autonomne ganglije koje se nalaze u kičmenoj moždini, moždanom stablu i hipotalamusu, odakle se nakon obrade simpatičkim (Sy) i parasimpatičkim (PSy) nervnim vlaknima šalju odgovori u viscelarne organe čime se kontroliše njihova aktivnost. Sistemi Sy i PSy deluju recipročno, ali veći-nu organa dominantno kontroliše jedan od njih. Na krajevim Sy i PSy nervnih vlakna luči se jedan od dva transmitera Acetil-holin (Holinergična vlakna) – Se luči na krajevima svih pregangliskih Sy i PSy vlakana, kao i na krajevima PSy i pojedinih Sy nerava (za znojne žlezde, piloerektorne mišiće i neke krvne sudove).
Acetilholin stimuliše efektorne organe vezu-jući se za muskarinske i nikotinske receptore na njima Noradrenalin (adrenergična vlakna) – Se luči na krajevima većine Sy nervnih vlakan Noradrenalin stimuliše efektorne organe vezujući se alfa i beta receptore na njima. Deo Sy pregangliskih vlakana završava se direktno u srži nadbubrežne žlezde. Preko ovih vla-kana srž nadbubrežne žlezde stimuliše se na lučenje hormona adrenalina (80%) i noradrena-lina (20%) koji se putem krvi prenose u sva tkiva. Simpatička stimulacija viscelarnih organa se dakle odvija na dva načina direktno preko simpatičkih nerava i indirektno preko hormona srži nadbubrega koji preko krvi dospevaju do viscelarnih organa. Noradrenalin koji se iz Sy nervnih završeta-ka luči direktno u tkivo ostaje aktivan samo neko-liko sekundi, dok noradrenalin i adrenalin koje srž nadbubrega luči u krv ostaju aktivni sve dok ne difunduju u tkiva. Kod stresa dolazi do masivne aktivnosti simpatikusa kao rezultat čega dolazi do reakcije celog organizma koja povećava njegovu sposob-nost da obavlja naporan fizički rad i to na više načina:
• povećava se krvni pritisak,
• povećava se dotok krvi u aktivne mišiće, a smanjuje u organe koji ne učestvuju u motornoj aktivnosti,
• raste ćeliski metabolizam u celom organizmu,
• povećava se nivo glukoze u krvi, glikoliza u jetri i mišićima, snaga mišića i mentalna aktivnost. Kao što je već rečeno ANS kontroliše hipotalamus ali i kora velikog mozga. Izgleda da viša područija mozga mogu promeniti delovanje ANS toliko snažno da mogu izazvati i neka oboljenja (peptički ulkus, opstipaciju, srčane palpitacije ili čak srčani udar).
ISPOLJAVANJE STRESNE REAKCIJE
Faza alarma (Šoka) Kada individua postaje svesna prisustva stresogenog faktora i obraća pažnju na njega u cilju definisanja i procene stresora. Tada se na emocionalnom planu uočava zbunjenost, neverica prema okolini. Procesi opažanja i mišljenja su narušeni tako da je otežana objektivna ocena situacije i donošenje pravilnih rešanja. Usled sužene percepcije često dolazi do fiksiranja za po-jedine detalje dok se druge karakteristike zane-maruju (fenomen tunelskog viđenja). Faza mobilizacije (Aktivnog suprotstavljanja) Ovu fazu karakteriše mobilizacija resursa celog organizma radi suprotstavljanja delovanju stresora i razvoju neželjenih posledica. Vrši se analiza situacije, suočavanje sa okolnostima, tes-tiraju se moguća rešenja i donosi konačna od-luka o suprotstavljanju i savladavanju izvora stresa ili se preduzima bekstvo iz stresne situacije.
Ukoliko se ni aktivnom borbom ni bekstvo ne razreši stresna situacija dolazi do regresije na mentalno-emocionalnom i bihevioralnom planu, javljaju se greške, aktiviraju neke automatske navike, a u daljem toku i neki instiktivni šabloni. Ako sve ovo ne da pozitivne rezultate nastupa treća faza. Faza sloma ličnosti (Faza iscrpljenja i dezintegracije) Dolazi do slabljenja kompenzatornih mehanizama ličnosti, javlja se rasejanost, nemogućnost koncentracije, a mogućaje i pojava inhibicije i ukočenosti. Ponekad se javlja i intenzivni strah i panika, a u ekstremnim slučajevima mogu se ispoljiti akutni psihički poremećaji ili psihosomatska oboljenja.
