Svaki rad odlikuje se određenim stepenom težine. Težina nekog konkretnog rada ne bi smela da bude veća od onog koji određeni pojedinac može da realizuje, a da pri tom ne naruši homeostazu svog organizma. Težinu rada dakle određuje konkretan rad prema konkretnom čoveku. PROCENA TEŽINE RADA Procena težine rada u fiziologiji vrši se u cilju:
• normiranja radnog opterećenja
• programiranja režima rada i odmora
• vršenja profesionalne selekcije Procena težine rada može se izvršiti na osnovu određivanje utrošene energije tokom rada. Energetska potrošnja kreće se od 4-6 kJ/min. u miru do 50-80 kJ/min. pri izrazito teškom fizičkom radu. Na energetsku potrošnju dominantan uticaj imaju pol, godine starosti i stepen uvežbanosti. Prema energetskoj potrošnji rad može biti:
• Lak rad 10,9-15,5 kJ/min.
• Umeren rad 15,5-20,5 kJ/min.
• Težak rad 20,5-26,0 kJ/min.
• Vrlo težak rad 26,0-32,7 kJ/min.
Ovakva podela se može primeniti samo na dinamički, fizički rad sa pretežnom aktivacijom velikih mišićnih masa u aerobnim uslovima. PRAĆENJE DRUGIH POKAZATELJA FUNKCIJA LJUDSKOG ORGANIZMA Merenjem količine utrošenih kalorija tokom rada, rad se meri nezavisno od čovekovog ulaganja i njegove mogućnosti da taj rad obavi, što znači da se ne meri napor. Zato se utrošak energije tokom rada mora konbinovati sa pokazateljima drugih funkcija čovekovog organizma koji učestvuju i menjaju se u toku rada.
Za jedan isti rad izražen istom količinom utrošene energije, različiti ljudi ulažu različite napore, te reaguju različitom aktivacijom, izdržljivošću, zamorom, subjektivnim doživljajem itd. Procena težine rada je dakle dinamički posao, koji uz poštovanje pojedinačnih kriterijuma, mora da se obavlja za svaku situaciju posebno i to uzimajući u obzir sve aspekte rada i napor čoveka koji ga obavlja. ELEMENTI TEŽINE RADA Zahtevi rada Određuju težinu rada na više načina. Među zahteve za određenim funkcijama spadaju: morfološki, antropometriski zahtevi (telesna težina i visina…), zahtevi za određenim stepenom fizičke snage, zahtevi za sistemima koji obezbeđuju kiseonik i razmenu materija (KVS, RES…),
• zahtevi za određenim senzibilitetom,
• zahtevi za receptorima,
• psihološki zahtevi itd. Npr. rad će biti težak čoveku čije je maksimalno dohvatno polje 210 cm, ako je ručica komande kojom rukuje na visini od 250 cm, a neće biti težak za čoveka čije je dohvatno polje 250 cm. Na istom radu zahtevi rada su najčešće mnogobrojni. Što je broj zahteha veći rad je teži. Npr. fizički rad u toploj radnoj sredini znatno je teži od istog rada u zoni konfora.
KLASIFIKACIJA TEŽINE RADA
Prema ostvarenoj potrošnji kiseonika:
• lak rad – rad pri kome je u čitavom toku rada očuvana ravnoteža između potreba i snabde-vanja organizma kiseonikom.
• umeren rad – rad koji je u početku anaeroban, da bi se nakon stvaranja ravnoteže između potreba i snabdevanja, na novom energetskom nivou, anaerobni produkti metabolisali u toku samog daljeg rada.
• težak rad – rad kod koga se produkti anae-robne konponente rada kumuliraju i metabolišu tek po prestanku radne aktivnosti. Ciklus ovakvog rad može trajati do 30 minuta.
• vrlo težak rad – rad kod koga je energetska potrošnja blizu granice maksimalnog aerobnog kapaciteta. Pri ovakvom radu gomilanje anaerobnih produkata već posle nekoliko minuta zaustavlja radnu aktivnost. Prema procentu angažovanog max. aerobnog kapaciteta:
• lak rad do 25% MAK
• umeren rad 25 do 50% MAK • težak rad 51 do 75% MAK
• vrlo težak preko 75% MAK
