Danas savremeni industrijski šećer spada u najjeftinije „životne namirnice“, koje poznajemo. Šećer je jeftin u pravom smislu te reči. On je tako jeftin da se direktno ili indirektno, pojavljuje u skoro svakoj kupljenoj namirnici. Čak i u kobasicama. On se kao sredstvo za punjenje upotrebljava u proizvodima kojima je neophodno povećati čvrstinu. Ili, drugim rečima, budući proizvod se u fabričkim halama jednostavno čini ukusnijim. Zatim, takvi proizvodi postaju na takav način i dugotrajniji, zato što se ne dopadaju ni bakterijama.
Međutim, ljudima su zato samo privlačniji. Ono za šta se bakterije ne zanimaju, moralo bi pametnom čoveku izgledati u najmanju ruku bar sumljivo, zar ne? Centralna tačka celog problema je međutim činjenica da potrošač, dakle ja i vi, treba da postane zavisan. Jer tamo, gde je u inače veštačkom prehrambenom proizvodu sadržan i šećer, čulo ukusa može biti zavedeno i prevareno. Telu se predstavlja laž da se u tom proizvodu nalaze visokovredne i korisne namirnice. Međutim, njih tu nema uopšte ili vrlo malo. Telo reaguje na slast šećera, ali bez ikakvih drugih korisnih sastojaka koji bi se mogli, na primer, dobiti iz samo jedne jedine jabuke.
Telo nije u stanju da svojim čulima načini razliku između table čokolade i jedne pomorandže. To dolazi jednostavno iz činjenice da je i najbolja čovekova prirodna hrana uglavnom slatka. Upravo zato će telo sve što je slatko proglašavati visoko vrednim. Na kraju imate jedno prevareno telo, koje, na žalost, nije dobilo ono što su mu njegova čula najavila. Telo je prevareno, ali i potpuno zbunjeno.
Jedno neprirodno visoko lučenje inzulina je posledica, da ga veštački dotok šećera ne bi još više izbacio iz ravnoteže. Sledi nešto što se posebno kod dece i mladih često može veoma jasno videti. Naime, želja za još više tih namirnica! Šećer je droga broj jedan. Šećer je ulazna ili polazna droga za sadašnju pogrešnu ishranu. Ukoliko sebi u toku jedne ili dve sedmice uskratite sve šećerne proizvode, uskoro ćete zapaziti da prvo dobijate žestoku glad za njima i da se ponašate kao neki narkoman, nervozno, agresivno, pa sve do problema s nesanicom. Posle toga ćete, pošto ste savladali prve simptome zavisnosti, iznenada primetiti da su vam ukusne i druge namirnice koje su stvarno od prirode primamljive i ukusne i unapređuju zdravlje.
Ako onda herojski još neko vreme izdržite, tada vam čudni i neobični ukus šećera više uopšte neće biti prijatan. Svakako da sada mislite da je sve gotovo. Daleko od toga! Ne samo da su telu obećane prehrambene vrednosti uskraćene upotrebom šećera, već je došlo i do njihove potrošnje. U prirodi postoji zakon „uravnoteženja“. Taj zakon budi u stvorenjima nesvesnu želju da se dve različite stvari s različitim potencijalima uravnoteže. Na primer, kiseline i baze se uravnotežuju i tako nastaju soli.
Vruća i hladna voda se mešaju međusobno i nastaje mlaka voda. Oluja pri kojoj se mešaju topli i hladni vazduh i načelo osmoze deluju tačno prema načelima tog zakona uravnoteženja. Kao što je poznato, šećer se dobija iz šećerne trske ili šećerne repe.
U svom prvobitnom obliku taj tako dobijeni šećerni sirup ima visoki sadržaj prekrasnih hranljivih sastojaka. To je jedna mineralno, vitaminsko, retkoelementska bomba najbolje vrste. Posle rafiniranja preostaje samo još najsmrtonosniji i najneupotrebljiviji sastojak, koji se može zamisliti. I sada dolazi do izražaja zakon uravnoteženosti. Kada šećer stigne u telo, dolazi do izražaja njegova sklonost da se ponovo poveže sa sastojcima koji su mu oduzeti procesom rafiniranja.
Kada uzmete u obzir da je taj tamni sirup, melasa pre rafinisanja, natprosečno bogat gvožđem, kalijumom, kalcijumom i pre svega celokupnim nizom vitamina lepote iz grupe B, sve do vitamina B1, možete sebi zamisliti šta se dogodilo posle rafinisanja. Skladišta minerala i skladišta vitamina u telu bivaju opljačkana. Preko polovine, naime 51% sirupa iz šećerne trske i šećerne repe sastoji se od dragocenih prehrambenih materija, od kojih samo bedni ostatak dobijamo kao potrošači, koji ni o čemu nemaju pojma.
Verujte mi, to što je preostalo uopšte ne potpomaže naše podmlađivanje. Ali, koga to čudi kada znamo da ljudi kradu pčelama med i daju im umesto njega jeftini šećerni dodatak. Šećer je, dakle, droga broj jedan, koja sadrži priličnu količinu pravog potencijala starenja! Potrošnja šećera odlučujuće oslabljuje proizvodnju hormona podmlađivanja, ali i količinu vitamina lepote niza B vitamina. Proizvodnja hormona mladosti broj jedan – somatotrobina – uzimanjem šećera se veoma smanjuje. Međutim, začudićete se kada saznate da postoje i zdrave i ukusne alternative za šećer!
